Kontakt | E-biblioteka | Galerija

Arhiva

Trag fondacija :: Arhiva :: Bolje je udvoje

Priče iz lokalnih zajednica

Posebne mame

Ovo je posebna vrsta mama koje će se milion puta osećati nemoćno i umorno, ali koje se neće predati. Ovo su mame s posebnim rukama."

Pored studentkinja psihologije, defektologije, socijalnog rada, volontersku družinu Udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju Živimo zajedno,  čine i nekeposebne mame.

”U reči mama deteta s posebnim potrebama stoji puno nežnosti, ljubavi, bola, suza, straha, ali i snage, nade, volje, upornosti i borbe. Ovo je posebna vrsta mama koje će se milion puta osećati nemoćno i umorno, ali koje se neće predati. Ovo su mame s posebnim rukama. Ruke su njihove najčvršći i najsigurniji oslonac u životu malog, posebnog, specijalnog i drugačijeg deteta.” 

Danijela Staletović  je baš takva mama. Ona čvrsto drži u zagrljaju svog petogodišnjeg Andriju i osmogodišnjeg Aleksu , koji ima usporen psihomotorni razvoj. Da nije imala čeličnu upornost i beskrajnu nežnost pitanje je da li bi on danas bio uspešan prvak. Njena deviza ”samo ljubav, rad i upornost pobeđuju sve poteškoće”  napravila je u tom zagrljajumesta i za slepog dečaka sa višestrukim poteškoćama u razvoju. 

Pre četiri meseca, kada su se upoznali, Pajče je bio, sa svojih 5 godina, tek militava beba stereotipnih pokreta , bez vidljivih pokazivanja  emocija. Danas on sedi mnogo čvršće, pljeska ručicama da bi mu Danijela pevala. Ume sam da se zaigra lupkajući razne igračke... Danijela se ponosno i samouvereno smeška i govori ”Biće bolje! ” 

Pored svoje tri ćerke Suzana Radović je našla energije, vremena i ljubavi i za devojčicu iz Zvečanske. Sama je tražila da joj se dodeli dete sa cerebralnom paralizom obzirom da je ispekla iskustvo i znanje sa svojom Sarom, koju je dugo vodila  na rehabilitacije i sa njom vežbala. Mala Anja je hiperaktivno dete, rasute pažnje, sa cerebralnom paralizom, mentalnim poteškoća i institucionalnim sindrom koji joj dodatno otežavaju razvoj. Srećom, pojavila se teta Suza, pa je Anja počela da se sve očiglednije menja. Daleko je mirnija, skoncentrisanija, emotivnija...

Dok čekaju svoju decu  da završe sa nastavom ove mame ne žele da imaju prazan hod te dva puta nedeljno obilaze svoje nove male drugare i pomažu im u odrastanju. Srećne su zbog privilegije koju su dobile i sa nestrpljenjem iščekuju svaki susret.
       
Deca koja žive u institucijam se bude sama. Nemaju tatin i mamin krevet po kome bi se ujutro meškoljila. Nemaju nikoga ko bi se radovao njihovom bunovnom pogledu i raščupanoj kosici. 

Jedini način da se stvarno počnemo brinuti o napuštenoj deci, deci sa razvojnim i/ili zdravstvenim poteškoćama, da radimo na inkluziji, jeste da ih upoznamo, da njihovu svakodnevnicu približimo našoj, da ih dodirnemo, zagrlimo, da preskočimo te debele zidove hladnih domova i pružimo im ljubav, poštovanje, prijateljstvo. A za uzvrat dobićemo čistu i iskrenu ljubav kakvu samo dete može da pruži!





<< Nazad

 











 

 

 

 

O nama | Donacije | Razvoj filantropije | Javne politike | Usluge | Doniraj | Uspešne priče | Kontakt | Arhiva

Početna stranica | Uslovi korišćenja | Administrator